Želimo da vam pomognemo da rešite nedoumicu.
Dete je samo po sebi kreativno, jedinstveno i aktivno biće, a upravo ta aktivna priroda ispoljava se kroz njegovu inicijativu, istraživanje i pre svega kroz igru. Veliki broj pedagoga i dečijih psihologa slažu se u stavu da je za formiranje ličnosti i karaktera deteta veoma bitan period od treće do sedme godine, jer je to vreme kada dete najviše uči, usvaja i upija znanja oko sebe. S druge strane, igra je poseban i osnovni oblik učenja dece predškolskog uzrasta. Za spontanu igru, deci su potrebna znanja, doživljaji, dobri uzori, adekvatan i podsticajan prostor, vreme, materijali i partneri za igru. Današnji ubrzan način života ne ostavlja roditeljima vremena da svojoj deci obezbede sve uslove za igru i pravilan razvoj, što samo potkrepljuje tvrdnju o velikom značaju dečijih vrtića.
Dolaskom u vrtić, dete formira odnose kakvih do tada nije bilo. Dete stiče brojna iskustva, dolazi do spoznaje novih osećanja, od prvih simpatija i drugarstava, do prve ljubomore ili asimpatije. Sva ta osećanja, događaji, lepi ili manje lepi, imaju nemerljiv značaj za dečiji razvoj, sazrevanje i socijalizaciju. U svetu su urađena mnoga istraživanja o značaju i potrebi za vrtićima. U socijalističkim i komunističkim zemljama, koje su imale intenzivnu industrijalizaciju i uključivale žene u ravnopravni radni status sa muškarcima, vrtići su bili deo društvene brige o deci koja je imala prevashosni cilj da decu zbrinu dok im roditelji rade. U zemljama sa drugačijim uređenjem, većina žena je sa majčinstvom napuštala karijeru i bavila se decom. Međutim, od osamdesetih godina XX veka naovamo, sa razvojem društva i zahvaljujući brzoj promeni ekonomskih i društvenih okolnosti u celom svetu, pogled na vrtiće se drastično menja, što je potkrepljeno rezultatima mnogih studija o značaju ranog razvoja deteta.
Komparativne studije o razlikama kod dece koja su pohađala vrtiće i dece koju su čuvale bebisiterke uglavnom daju slične rezultate (ovde prenosimo konkretne zaključke francuske studije sa kraja XX veka):
1. Deca koja su išla u vrtiće imala su smanjenu učestalost u poremećajima ponašanja, hiperaktivnosti i poremećaju pažnje.
2. Deca koja su išla u vrtiće beleže bolji uspeh u osnovnoj školi.
3. Zahvaljujući razvijenijim socijalnim kompetencijama (koje su se odnosile na načine rešavanja konflikata, komunikaciju u grupi, prihvatanju različitosti, toleranciji) deca iz vrtića bila su bolje pozicionirana u grupi.
4. Deca iz vrtića su komunikativnija. Pored toga, značajno su samostalnija u odnosu na zadovoljavanje svojih potreba.
5. Samopouzdanje dece iz vrtića je mnogo veće – sigurnija su u svoje sposobnosti, žele da se oprobaju u novim situacijama, radoznalija su.
6. Kod beba i dece uzrasta do 2 godine prisutan je primarni narcizam i nagon za zadovoljenjem potreba po principu „sada i ovde“. Psiholozi su jedinstveni da ako se ne prevaziđe taj prirodni princip koji je nastao po rođenju, on ostaje za ceo život kao deo ličnosti. U vrtiću dete nauči da deli, odlaže svoja zadovoljstva, primećuje tuđe potrebe, uči se timskom radu, a opet ne gubi na individualnosti. Ispunjavanje svih želja i prezaštićenost deteta stvara osobu koja će celog života biti nesigurna. Programi u vrtićima su tako koncipirani da se dete razvija kao jedinstvena i neponovljiva ličnost.
7. Vrtići su vaspitno-obrazovne ustanove sa različitim profilima stručnjaka i profesionalaca. Uzimajući u vidu kompetencije profesionalnog kadra, eventualni poremećaji u razvoju neće ostati neprimećeni u vrtiću. Vaspitači će ih sigurno uočiti i u saradnji sa stručnim saradnicima i roditeljima, raditi na otklanjanju svake vrste poremećaja kod dece.
Navodeći pozitivne uticaje vrtića na dete sa razlogom ostavljamo za kraj veoma VAŽNU odliku vrtića, koja podrazumeva da RODITELJI I VRTIĆ čine zajednicu, tj. TIM koji jedini na pravi način oblikuje dete. Roditelji su AKTIVNI činioci života vrtića, kao što su i glavni činioci života svog deteta.
Vrtići NISU čuvališta dece, već vaspitno-obrazovne institucije koje su stvorene za dobrobit svakog deteta u njegovom ranom razvoju. Osim toga, sa posebnom važnošću treba naglasiti da su RODITELJI AKTIVNI DEO ŽIVOTA VRTIĆA, bez čijeg učešća nema pravog rezultata!
Na roditeljima je da donesu odluku šta je najbolje za njihovo dete. U Beogradu (i Srbiji uopšteno) na raspolaganju su javni (državni) i privatni vrtići sa različitim programima i sadržajima koji su prilagođeni potrebama i dobrobiti deteta. Dugogodišnje iskustvo nam govori da će roditelji instinktivno znati da dobro odaberu podsticajnu sredinu za pravilan razvoj deteta, posmatrajući sopstveno dete i njegove potrebe. Postoje roditelji koji i dalje smatraju da njihovoj deci vrtić nije potreban. Najčešće su u pitanju strah i nepoverenje, ili čvrsto ubeđenje da je za njihovo dete najbolje da budu isključivo pod njihovim nadzorom. Takve roditelje savetujemo da posete vrtiće, razgovaraju sa stručnim kadrom, traže odgovore na sva svoja pitanja i nedoumice, jer naša bogata praksa pokazuje da je svakom detetu neophodno da makar nekoliko sati dnevno boravi sa svojim vršnjacima u podsticajnoj sredini kakav je vrtić.
Vaš Studio za decu ZMAJ